Prvi automobili nisu imali vetrobranska stakla ili popularno zvane šoferšajbna. Tada je zapravo mnogo važnije bilo izumeti vozilo na motorni pogon, a staklo se smatralo dodatnom opremom.
Početna vetrobranska stakla bila su veoma malena, zapravo više kao vizuelni dodatak, jer vozača i ostale putnike nije štitilo ni od čega. Tek kasnije uvidelo se koliko je taj deo na automobilu važan jer štiti od prašine i ostalih sitnih čestica koje se zbog brzine i vetra stvaraju u prometu, ali takođe i od većih komada koji mogu otpasti s ostalih vozila u saobraćaju.
Prva vetrobranska stakla izrađivana su od običnog stakla. Međutim, obično staklo lako se može polupati, odnosno ne pruža gotovo pa nikakav otpor prilikom udarca pa je tako često dolazilo do dodatnih ozleda zbog stakla u toku sudara. U to staro doba, dakle negde dvadesetih godina 20. veka česte su bile i parnice između proizvođača automobila upravo zbog ozleda uzrokovanih pucanjem šoferšajbne. Na kraju se uvidelo da se pod hitno treba nešto učiniti u tom smeru kako bi se smanjio broj povreda zbog krhkih stakala.
Izumitelj automobila, Henry
Ford, prvi je 1919. godine iskoristio francusku tehnologiju laminiranja stakala. Postupak laminiranja označava lepljenje dva komada stakla jedno na drugo, a između njih je sloj celuloze ili plastike. Ovako, kada staklo pukne, na raspršuje se već ostaje u jednom komadu, što je itekako praktično i pre sveg mnogo sigurnije. Henry Ford ovim je postupkom pravio šoferke za svoja vozila te ih stavio na sva proizvedena od 1919. do 1929. godine.
U svim državama danas je zakonom određeno korištenje vetrobranskih stakala od više slojeva koji se ne raspršuju prilikom udara određene snage. Danas su ona zapravo jedan od ključnih činilaca sigurnosti u saobraćaju kada se radi o sudarima jer zajedno s krovnom konstrukcijom vozila najviše štite vozača i sve ostale putnike.
Kako se auto industrija razvijala, tako se razvijala i sama tehnologija laminiranja stakala pa je tako većina današnjih vetrobranskih stakala napravljena od dva ili čak više slojeva stakala koji su međusobno spojeni PVB ili EVA folijom koja je ili prozirna ili u nekim slučajevima u boji. Laminirano staklo je veoma sigurno, a to je sigurnije što ima više slojeva stakala i folije, što se razlikuje od proizvođača do proizvođača. Zanimljivo je da postoji maksimalna veličina stakla koje se može laminirati, a to je 2,2 metra puta 4,05 metara.
Kako bi vetrobransko staklo služilo svojoj svrsi, potrebno je dobro brinuti se o njemu. Na tržištu postoji niz različitih proizvoda, kao što su tečnosti, gelovi, kreme, pene i svako treba za sebe izabrati što mu je najbolje. Ispod haube je rezervoar tečnosti za vetrobransko staklo koji je povezan s diznama koje raspršuju vodu i uz pomoć brisača čiste staklo. U tečnost se može staviti posebno sredstvo za sjaj i čišćenje, a takođe se čišćenje može obaviti i ručno, kako prednjeg stakla na automobilu, tako i zadnjeg i svih ostalih stakala.
Posebno je potrebno paziti na vetrobransko staklo zimi, kada dolazi do njegovog smrzavanja. Naime, dokazano je da je u to doba godine mnogo oštećenja stakala i to iz razloga što vozači u brzini pokušavaju skinuti naslage leda pomoću najneobičnijih predmeta – kutijama CD-a, šiljcima, kreditnim karticama i da ne nabrajamo dalje. Neki takođe preliju staklo mešavinom vode i vinskog sirćeta nadom da će se takav led kasnije lakše ukloniti. Međutim, ova mešavina nagriza staklo.
Dakle, vetrobransko staklo deo je automobila koji nas štiti i stoga se o njemu moramo pravilno brinuti.