Reno 12 1969. – 1980. – Istorija modela

Reno 12

Reno 12

Francuski proizvođač je za cilj imao da napravi prostrani porodični automobilsa skromnim, ali respektabilnim performansama

Kada je Reno 1965. godine započeo projekat 117, ideja francuskog proizvođača je bila da stvori automobil koji je jednostavan za proizvodnju, koji bi mogao da se pravi širom sveta, da bude pouzdan za izvoz i dovoljno udoban i komforan za francuski ukus. Pri tom, bilo je poželjno da može da se radi u nekoliko varijacija, što je značilo da treba da ima pogon na prednje točkove i uzdužno postavljen motor ispred prednje osovine.

Plod tog projekta je Reno 12, koji je debitovao na sajmu automobila u Parizu u oktobru 1969. godine. Pojedine sitničare je razočarala činjenica da je Reno, poučen savetima svog marketinškog sektora, odustao od prvobitnih planova da rezervni točak bude smešten u gepeku i da na desnoj strani bude dvostruki far, a na levoj samo jedan. Ipak, Reno 12 je jedan od samo par porodičnih vozila koje nikad niste mogli da nazovete monotonim.

Za karoseriju sa četvoro vrata u Renou su isticali da je “nalik streli”, a za jedan automobil koji je trebalo da parira Citroen amiju i Simki 1100, Reno 12 je bio iznenađujuće veliki (dužina 434 cm). Tada je Renoov cilj bio da proizvede prostrani porodični auto sa skromnim, ali respektabilnim performansama.

Iako je Reno mogao u 12 jednostavno da ubaci lagani motor sa aluminijumskim blokom iz modela Reno 16, ta ideja je odbačena jer bi to podiglo cenu automobila koji je bi namenjen širim masama. Umesto toga, Francuzi su iskoristili čeličnu Cleon jedinicu, koja je od 1962. pokretala Reno 8 i Reno 10. Zapremina je povećana na 1.289 cm3, pa je snaga skočila na 54 KS. S obzirom da je kompletan auto bio težak 840 kg, to je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 143 km/h, i ubrzanje do 100 km/h za oko 17 sekundi.

Reno 12 je bio jedan od najudobnijih automobila u klasi gde su bili još i Pežo 304 i Ford Eskort. Ipak, on nije bio bez mane. Bio je težak na volanu, ručna kočnica je bila nezgodna, karoserija je bila sklona koroziji, a performanse nisu bile sjajne, ali je to ipak bio vrlo poželjan auto.

U vreme lansiranja Reno 12 je bio dostupan samo kao limuzina u L i TL specifikaciji. Skuplji TL je imao dva odvojena prednja sedišta (za razliku od L verzije koja je imala klupu), naslone za ruku na vratima, svetla u prtljažniku i kaseti ispred suvozača, grejanje zadnjeg stakla i dodatna četiri žmigavca. Kod svih modela ručica četvorostepenog manuelnog mjenjača bila je montirana na pod, a ručna kočnica visoko ispred vozača.

Već naredne godine stigao je i karavan, kao i sportska gordini verzija.

Reno 12

Reno 12

U oktobru 1972, uveden je luksuzniji R12 TS koji je koristio isti motor od 1.289 cm3, ali je bio opremljen dvogrlim Veber karburatorom, koji je povećao snagu na 64 KS i podigao maksimalnu brzinu na 150 km/h. Vizuelno se razlikovao od ostalih “dvanaestica” po specijalnim točkovima u gordini stilu, maglenkama, hromiranoj traci po bokovima, a u nekim zemljama dva dodatna fara. TS je imao i naslone za glavu, obrtometar i merač temperature rashladne tečnosti. U oktobru 1972. ručica parkirne kočnice prebačena je sa pozicije ispred vozača na pod između prednjih sedišta. Ovo je bilo omogućeno jer je tada kod svih verzija prednja klupa zamenjena sa dva odvojena prednja sedišta. U oktobru 1973, pojavio se i R12 TR. Pozicioniran između TL i TS, standardno je bio opremljen automatskim menjačem.
Redizajn je stigao 1975. kada su sve verzije dobile pojednostavljenu masku, nova zadnja svetla i komandnu tablu. Naslednik u vidu Renoa 18, lansiran je 1978, ali je uprkos trenutnoj popularnosti novog modela, u Francuskoj proizvodnja modela 12 produžena još dve godine.

Reno 12 je proizveden u ukupno 2,5 miliona primeraka, što ga čini jednim od najuspešnijih Renoovih automobila svih vremena.

Klon u vidu Dačije 1300 proizvođen do 2006. 

Reno 12 je bio pravi “svetski auto”. Bio je proizvođen u Španiji, Argentini, a do 1980. i u Australiji. Ojak-Reno fabrika u Turskoj je čak do 1998. proizvodila svoju verziju. Međutim, najpoznatiju verziju iz  modela 12 proizvodila je rumunska Dačija još od 1969. Bili su to modeli dačija 1300 i 1300 Super Luxe (imala radio i dva spoljašnja retrovizora). Kada se 1978. Dačija potpuno odvojila od Renoa, ime je promenjeno u “denem”, a proizvodnja je prestala u decembru 2006, zbog EU regulative.

Gordini mogla do 185 km/h

Visokoperformansni Reno 12 gordini bio je opremljen motorom od 1.565 cm3 sa potpuno aluminijumskim blokom iz modela R16 TS. Uz pomoć dva dvogrla Veber karburatora proizvodio je 125 KS, imao je ojačanu radilicu, petostepeni menjač, ventilirane disk kočnice napred i normalne diskove pozadi, kao i dorađeno vešanje. Gordini je mogao da dostigne 185 km/h. Pastelne boje karoserije su istaknute dvostrukim belim uzdužnim prugama, a najpoznatija je bila verzija sa francusko plavom bojom. Samo u 1971. godini prodato je 2.225 gordinija, ali je nakon toga prodaja počela naglo da opada. Reno je zaustavio proizvodnju 1974, nakon što je prodao 5.188 primjeraka. Za poređenje, model reno 8 gordini prodat je u 11.607 komada.

Autor: Saša Marković
Preuzeto sa: www.vijesti.me

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.