里诺 12 1969. – 1980. – Istorija modela Reno 12

Plod tog projekta je Reno 12, koji je debitovao na sajmu automobila u Parizu u oktobru 1969. 年. Pojedine sitničare je razočarala činjenica da je Reno, poučen savetima svog marketinškog sektora, odustao od prvobitnih planova da rezervni točak bude smešten u gepeku i da na desnoj strani bude dvostruki far, a na levoj samo jedan. 然而, 里诺 12 je jedan od samo par porodičnih vozila koje nikad niste mogli da nazovete monotonim.

Za karoseriju sa četvoro vrata u Renou su isticali da je “nalik streli”, a za jedan automobil koji je trebalo da parira 雪铁龙 amiju i Simki 1100, 里诺 12 je bio iznenađujuće veliki (dužina 434 厘米). Tada je Renoov cilj bio da proizvede prostrani porodični auto sa skromnim, ali respektabilnim performansama.

Iako je Reno mogao u 12 jednostavno da ubaci lagani motor sa aluminijumskim blokom iz modela 里诺 16, ta ideja je odbačena jer bi to podiglo cenu automobila koji je bi namenjen širim masama. Umesto toga, Francuzi su iskoristili čeličnu Cleon jedinicu, koja je od 1962. pokretala Reno 8 i Reno 10. Zapremina je povećana na 1.289 立方厘米, pa je snaga skočila na 54 KS. S obzirom da je kompletan auto bio težak 840 公斤, to je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 143 公里/小时, i ubrzanje do 100 km/h za oko 17 秒.

里诺 12 je bio jedan od najudobnijih automobila u klasi gde su bili još i Pežo 304 i Ford Eskort. 然而, on nije bio bez mane. Bio je težak na volanu, ručna kočnica je bila nezgodna, karoserija je bila sklona koroziji, a performanse nisu bile sjajne, ali je to ipak bio vrlo poželjan auto.

U vreme lansiranja Reno 12 je bio dostupan samo kao limuzina u L i TL specifikaciji. Skuplji TL je imao dva odvojena prednja sedišta (za razliku od L verzije koja je imala klupu), naslone za ruku na vratima, svetla u prtljažniku i kaseti ispred suvozača, grejanje zadnjeg stakla i dodatna četiri žmigavca. Kod svih modela ručica četvorostepenog manuelnog mjenjača bila je montirana na pod, a ručna kočnica visoko ispred vozača.

Već naredne godine stigao je i karavan, kao i sportska gordini verzija.

里诺 12

U oktobru 1972, uveden je luksuzniji R12 TS koji je koristio isti motor od 1.289 立方厘米, ali je bio opremljen dvogrlim Veber karburatorom, koji je povećao snagu na 64 KS i podigao maksimalnu brzinu na 150 公里/小时. Vizuelno se razlikovao od ostalih “dvanaestica” po specijalnim točkovima u gordini stilu, maglenkama, hromiranoj traci po bokovima, a u nekim zemljama dva dodatna fara. TS je imao i naslone za glavu, obrtometar i merač temperature rashladne tečnosti. U oktobru 1972. ručica parkirne kočnice prebačena je sa pozicije ispred vozača na pod između prednjih sedišta. Ovo je bilo omogućeno jer je tada kod svih verzija prednja klupa zamenjena sa dva odvojena prednja sedišta. U oktobru 1973, pojavio se i R12 TR. Pozicioniran između TL i TS, standardno je bio opremljen automatskim menjačem.
Redizajn je stigao 1975. kada su sve verzije dobile pojednostavljenu masku, nova zadnja svetla i komandnu tablu. Naslednik u vidu Renoa 18, lansiran je 1978, ali je uprkos trenutnoj popularnosti novog modela, u Francuskoj proizvodnja modela 12 produžena još dve godine.

里诺 12 je proizveden u ukupno 2,5 miliona primeraka, što ga čini jednim od najuspešnijih Renoovih automobila svih vremena.

Klon u vidu Dačije 1300 proizvođen do 2006.

里诺 12 je bio pravi “svetski auto”. Bio je proizvođen u Španiji, Argentini, a do 1980. i u Australiji. Ojak-Reno fabrika u Turskoj je čak do 1998. proizvodila svoju verziju. 然而, najpoznatiju verziju iz modela 12 proizvodila je rumunska Dačija još od 1969. Bili su to modeli dačija 1300 一世 1300 Super Luxe (imala radio i dva spoljašnja retrovizora). Kada se 1978. Dačija potpuno odvojila od Renoa, ime je promenjeno u “denem”, a proizvodnja je prestala u decembru 2006, zbog EU regulative.

Gordini mogla do 185 公里/小时

Visokoperformansni Reno 12 gordini bio je opremljen motorom od 1.565 cm3 sa potpuno aluminijumskim blokom iz modela R16 TS. Uz pomoć dva dvogrla Veber karburatora proizvodio je 125 KS, imao je ojačanu radilicu, petostepeni menjač, ventilirane disk kočnice napred i normalne diskove pozadi, kao i dorađeno vešanje. Gordini je mogao da dostigne 185 公里/小时. Pastelne boje karoserije su istaknute dvostrukim belim uzdužnim prugama, a najpoznatija je bila verzija sa francusko plavom bojom. Samo u 1971. godini prodato je 2.225 gordinija, ali je nakon toga prodaja počela naglo da opada. Reno je zaustavio proizvodnju 1974, nakon što je prodao 5.188 primjeraka. Za poređenje, model reno 8 gordini prodat je u 11.607 komada.

作者: Saša Marković
取自: www.vijesti.me