Mercedes W123 1976. – 1985. – Istorija modela

Poboljšanje bezbednosti, unapređeni komfor i olakšano servisiranje: ovo su bili ključni zadaci koje je Mercedes postavio svojim inženjerima davne 1968. godine.

Mercedes W123

U to vreme je premijeru imala serija ” W 115/114″, što je značilo početaka rada na sledećem modelu koji će poneti fabričku oznaku Mercedes W123. Punih sedam godina je bilo potrebno konstruktorima da auto dobije svoj finalni izgled.

U međuvremenu, mnogo je ideja stavljano na sto, od onih najradikalnijih, sa futurističkim elementima, pa sve do najklasičnijih. Do 1973. godine već se znalo dosta toga. Prvi prototipi su napravljeni 1974. i poslužili su i za kreš testove kroz koje su ispitivane programirane zone deformacija na karoseriji.

Mercedes W123 – Prelepi kupe nije imao okvir na vratima i centralni nosač krova

S obzirom da je Nemačka uvela obavezu vezivanja sigurnosnih pojaseva 1. januara 1976. godine, Mercedes je odmah počeo da radi i na konstruisanju vazdušnih jastuka, koji su se na Mercedes W123 instalirali tek od 1982. godine kao opcija.

Zanimljivo je da je slogan vezan za početak serijske proizvodnje bio “priprema do perfekcije”. Postavljena je takozvana “pilot” traka za sklapanje “stodvadesettrojki” koja je služila za obuku i treninge zaposlenih.

Kvalitet je proistekao iz rigoroznih ispitivanja

Prvih 16 primeraka sklopljeno je u leto 1975. godine. Sve ove pripreme su se isplatile, s obzirom da je novi model toplo dočekan od strane javnosti, a cela godišnja proizvodnja za 1976. je unapred rasprodata.

Lista čekanja je bila toliko duga, da su neki auto čekali i po tri godine a godinu dana stari polovnjaci su dostizali na tržištu i do pet hiljada maraka veću cenu u odnosu na cenu novih.

U početku, pravougaone farove su imale samo najjače verzije 280 i 280E

Sa druge strane, nekima je značilo i to što je stari model bio 2.400 nemačkih maraka jeftiniji. U vreme kada se Mercedes W123 pojavila, bazni model “200” je koštao 18.870 DEM, dok je najjači “280 E” imao cenu od 26.895 DEM.

Vanvremenski dizajn komandne table

Odmah nakon pojavljivanja, Mercedes W123 je bio više nego prepoznatljiv, zahvaljujući stilskim sličnostima sa tada aktuelnom “S klasom” i “SL”-om, a pre svega horizontalno orijentisanim farovima umesto dotadašnjih vertikalnih.

Farovi su odmah postali znak raspoznavanja jeftinijih i skupljih verzija. Naime, okrigli elementi unutar pravougaonog fara su bili rezervisani sa sve modele osim top verzija “280” i “280 E”. Njih su karakterisali četvrtasti elementi sve do 1982. godine, kada su u redizajnu sve verzije dobile izgled skupljih modela.

Kvalitet materijala i izrade se nameće i na slici staroj četiri decenije

Iako je “stodvadesettrojka” bila potpuno nov auto, dosta toga je preuzeto sa “štrih aht” modela, odnosno serije “W 114/115”, pa i od veće “S klase” serije “W 116”. Od “štrih ahta” su preuzeti motori, izuzev 2,5 litarskog šestocilindričnog motora za model “250” koji je bio potpuno nov.

Prednje ogibljenje je pozajmljeno sa “S klase”, uključujući dupla trougaona ramena. U prvoj godini proizvodnje je bilo ukupno devet motora. Najslabiji benzinac “200” je imao 94 KS koje je postizao pri svega 4.800 o/min, dok je “200 D” imao 55 “konja”.

Kauč, a ne sedište

Benzinac “200” je dobio potpuno nov motor pojačan na 109 KS a “200 D” na 60 KS, koje je razvijao pri visokih 4.400 o/min. “Dvestotka” sa ubrizgavanjem goriva je dobila oznaku “230 E” i imala je ukupno 136 KS. Najjači “300 D” je pojačan na 88 KS.

Prtljažnik je prilično plitak

Od tada, svi dizelaši su se “palili” putem ključa, kao i benzinci, a ne uz pomoć “poteznice” koja je služila za aktivaciju grejača i “gašenje” motora.

Entuzijazam u pogledu “stodvadesettrojke” ne jenjava ni u 1977. godini. Ovo je bila godina u kojoj su predstavljene još tri varijante karoserije – kupe, produžena limuzina i po prvi put u istoriji brenda, karavan.

Za razliku od prethodne generacije kod koje je kupe bio vrlo sličan sedanu, ovde je bilo dosta razlika. Za početak, međuosovinsko rastojanje je bilo kraće za 85 mm. Krov je bio niži a vetrobransko staklo iskošenije, tako da je sve ukupno davalo sportskiji izgled.

U odnosu na limuzinu sa četvora vrata kupe je imao švršću karoseriju, zahvaljujući ojačanjima u krovu ali i u vratima. Ogibljenje i kočnice su bile iste kao na sedanu. U samom startu kupei su imali odlike najskuplje limuzine – farovi su imali četvrtaste unutrašnje elemente, i hromirane lajsne ispod zadnjih svetala.

Nakon restilizacije, sve verzije su imale pravougaone farove

Kupe je imao samo odabrane motore. Najslabiji je bio “230 C” model sa 109 KS, dok su jače predstavljali šestocilindrični “280 C” i “280 CE” sa 156 i 177 KS. Već 1980. “230 C” je zamenio “230 CE” sa mehaničkim ubrizgavanjem goriva.

Specijalna komandna tabla taksi verzije

U avgustu 1977. predstavljena je još jedna nesvakidašnja verzija – sa dugim međuosovinskim rastojanjem koje je produženo za 63 cm. To je omogućilo dovoljno mesta za ubacivanje trećeg reda sedišta pa je auto postao još popularniji kao taksi ili službena limuzina za sedam putnika.

Postojala je mogućnost da se dokupe još dva sedišta u karavanskoj verziji

Uprkos impozantnim proporcijama i snažnim motorima, produžena “stodvadesettrojka” uglavnom nije služila kao reprezentativno vozilo, već kao sofisticirani auto koji može da preveze veću grupu ljudi. Uglavnom su je koristili hoteli i taksisti.

Karavan je u to vreme predstavljao kombinaciju putničkog automobila i kombija. Iako su mnoge poznate radionice za prepravke kreirale karavan verzije nekolicine Mercedesovih modela, Mercedes W123 je bio prvi serijski auto iz Zindelfingena sa takvim oblikom karoserije.

Lepota je nasledna: kupei W124, W123 i W114

Doduše, u Zindelfingenu je proizvedeno svega stotinak primeraka, a za to vreme su se obučavali radnici iz fabrike u Bremenu, gde je nastavljena proizvodnja.

Iako je to bio prvi serijski “mercedes karavan”, ovakav oblik karoserije nije bio potpuno nov za konstruktore. Nekolicina karoserista je već prepravljala prethodnike “stodvadesettrojke” a Mercedesovi inženjeri su bili upoznati sa tim.

Suzdržanost prema karavanu je bila uzrok dotadašnjeg renomea ovakve vrste vozila koja se nije smatrala baš prikladnom za ovakav brend. Sa druge strane, prema istraživanjima tržišta, postojala je potreba za sportskim, luksuznim i pomalo drugačijim modelom sa petora vrata.

Tako je Mercedes W123 karavan postao porodični i auto za razonodu. U početku je bilo dosta polemike oko imena novog modela, ali su se na kraju svi usaglasili da bi trebalo da ponese iznaku “T”, što bi asociralo na turizam ili transport.

Zvaničan početak proizvodnje je bio aprila 1978. Tehnički, auto je bio kompletno prepakovan sedan, sa identičnom mehanikom ali i svim dimenzijama. Razlika je bila u zapremini prtljažnog prostora, koja je do donje ivice prozora iznosila 523 litra, a u slučaju oborenih naslona zadnjih sedišta, povećavala se na 879 litara.

Uz doplatu, naslon je bio asimetričan, sa podelom na jednu, odnosno dve trećine. Za razliku od konkurencije, karavan je imao potpuno obložen prtljažnik istim materijalima kao i putnički deo.
Hidropneumatsko ogibljenje je bilo samopodešavajuće, tako da je tonu i po težak auto mogao da ponese do 45 posto svoje mase a da se to ne vidi spolja.

Bolje opremljene verzije, sa većim naplacima, drugačijim oprugama i amortizerima uz snažnije kočnice su mogle da ponesu i do 700 kilograma naspram standardnih 560. Karavan se proizvodio kao “230 T”, “250 T”, “280 TE”, “240 TD” i “300 TD”.

Ovo je ujedno i poslednja verzija “stodvadesettrojke” koja je ostala u proizvodnji sve do januara 1986. godine. Ostale su postepeno obustavljane tokom 1985. s obzirom da se krajem 1984. pojavio naslednik – “serija W 124”.

Popularnija od “golfa”
Koliko je “stodvadesettrojka” bila popularna govori i podatak da je po prodaji u Nemačkoj pretekla “VW bubu”, pa čak i “golfa” u jednom trenutku. Konkretno, 1980. godine prodato je 202.252 „Mercedes W123“ i 200.892 “golfa”.